BOJAN BOGDANOVIĆ- poezija aforizmi satira zenica

aforizam, satira, poezija, priča, kritika, satira, zenica, poezija, aforizam, priča, zenica, poezija, kritika, aforizam satira, zenica, poezija, aforizam, satira, zenica, priča, kritika, satira, zenica, poezija, aforizam, satira, kritika, priča, poezi

05.01.2012.

Smiješno lice smrti

Умро ти је дјед, рече ми отац у прољеће 1970 године, док је напољу изгледало као да пада снијег. Гледао ме је испитивачки преко наочара које су му увијек стајале на врх носа, а затим кашљуцнуо и преврнуо слиједећи лист новина.
Не сјећам се тачно шта сам тада радио, али мислим да сам застао и погледао напоље у сунчан дан. Бехар је у мени одувијек изазивао снажно осјећање љепоте и безвремености, и у таквим ситуацијама сам могао само да зауставим дах и загледам се у празно. Био сам тада млад и тек касније, у зрелим годинама, научио сам да је тај мој осјећај изазван бјелином трешњиног или јабуковог цвјета, свеједно, био близак зен будизму, стању дубоке менталне опуштености, скоро празнине.
Погледао сам дакле кроз прозор, и не паде ми на памет ништа друго осим дједовог вјечито шеретског осмијеха на округлом лицу, којим је реаговао на све могуће ситуације. На бабину галаму, на моје разбијено кољено, на изненадни пљусак усред поља, на вијест о вјенчању или смрти, свеједно...Мислим да га осмијех није оставио све до краја. Уосталом, више се и не сјећам од чега је умро. Можда се превише засмијао кад је схватио шта је живот?
Отпутовали смо сутрадан да испратимо дједа на његово последње, али овај пут озбиљно путовање, иако ни тада нисам био потпуно сигуран да он не провирује негдје иза оних лијепих бијелих облака, смијуљећи се збуњеној родбини и последњој «зврчки» коју им је приредио. Тужни скуп био је и неочекивано велики скуп. Наш весели дјед и прапрадјед имао је и «бијеле пчеле», унукове праунуке расуте широм земаљског шара, који су се, онако весели и енергични (на дједа) нашли и на неким од најчуднијих мјеста глобуса.
Било нас је на Зеланду, у Перуу, сибирском Омску, на Азурној обали, Бечу и Паризу, Улан Батору... а шушка се да је једна «бијела пчела» стигла и до Мјесеца. Под американизованим именом, наравно.
Услијед неочекиваних околности, тужни скуп је почео да се отима контроли. Мало, мало, па су се чули узвици: ...ујко!...рођо!... тетка...! Вицкасти рођаци су и мени намјестили двије слатке петогодишње пчелице, које су ми се окачиле о панталоне пијучући: ...деда, деда!.. док су из гомиле шкљоцали апарати и зујале камере. Чуо се и смијех, те су жене у црнини чиниле све како би очувале пијетет скупа. Њихове напоре је све више подривала домаћа препеченица, без које би се иначе, рођења, вјенчања па и смрти, у нашем веселом племену очас прометнули у опасно скрнављење «традиције и дједовских обичаја». (Ову прецизну књижевно-правну формулацију поставили су неки од мојих рођака који су, као по правилу, читав живот носили сумњиво црвене носеве).
Елем, кад се ова велика шаролика братија изгрлила, изљубила и исликала, тетке у црном су опет узеле ствари (флаше, унучиће, бацаче и сл. стакларију) у своје озбиљне руке. Успостављена је тужна поворка са свештеником на челу. Као један од млађих унука, ја сам добио задатак да носим дрвени крст иза попа, тако да сам, будући практично у центру догађаја, у годинама које су долазиле био релевантан свједок на кога се могло позвати, када би кренула прича о необичном слиједу догађаја који су нас снашли.
Лагано смо ишли између сеоских кућа, са баштама пуним опојног мириса бехара у којима су се играла дјеца и кучићи. И све би то било једно од мојих најживописнијих искустава из младости, да није било ситуације у којој се све дешавало. А са друге стране, можда баш зато могу да тако јасно призовем слике једног лијепог, иако давно прошлог времена. Дакле, нога за ногом, ријеч по ријеч, спровод је лаганим кораком одмицао према дједовој вјечној кући, гдје су одавно чекали његови рођаци, ујаци, дједови...(који ли ће то само урнебес бити, помислих и нехотице се окретох да видим је ли ко уловио моје јеретичке мисли).
Одозго, иза бијелих јагањаца који су пасли по небеској ливади, попут сњежних пахуља вијао је бијели бехар по нама а ја сам тада, као и данас, био сигуран да је то још једна дједова зврчка и да нас он насмијан гледа са тог бескрајног пашњака.
На неколико метара испод пута којим смо ишли комшија Раде је, лежећи на леђима, радио на половном фићи. Поп Милутин, власник «крша», престаде у једном тренутку да маше кандилом и чита молитву, па очито заборављајући гдје се налази, гласно довикну мајстору: - Раде, јебо га бог, кад ће то бити готово?!
Да ли радост због рођачких сусрета, да ли прекрасан сунчан дан или можда срећа што је умро неко други (не треба занемарити ни утицај мученице од 50 гради), тек, у колони одједанпут прасну експлозија необузданог смијеха, рзања, мекетања, па и гроктања (опростите ми часни рођаци). Након кратког потреса, колона се опет примири у своме болу и прикладној црнини, па утонула у ћутање настави пут.
Много година након ове (не)згоде, шушкало се и причало, ухо на ухо и у четири ока, (уз обавезно - сачувај боже...) како је скоро сигурно да су она четворица носача сандука, у датом тренутку, прво осјетили како се сандук затресао а онда се изнутра зачуо смијех...
И упркос чудној причи и њеној сумњивој вјеродостојности, и они што су причали и они што су их слушали, разилазили би се са осмијехом на уснама и веселом искром у очима. Друкчије и није могло бити, јер све су то били моји весели рођаци Богдановићи, расути широм земљиног шара.

BOJAN BOGDANOVIĆ- poezija aforizmi satira zenica
<< 01/2012 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031

BOJAN BOGDANOVIĆ
Rođen 1951. godine u Požegi.

Satiru, prozu, poeziju i književnu kritiku objavljuje u "Našoj riječi", "Koracima","Međaju", "Povelji", "Trnu", "Artu032", "Žikišonu" "Mogućnostima", "Motrištima", "Ostenu","Bosanskoj vili", "Životu", "Mostu", "Licima", "Jutarnjim novinama", Ježu" "Oslobođenju", "Nosorogu"," "Glasu", "Politici", "Slobodnoj Dalmaciji", makedonskim "Razgledima", "Etni", "Diwanu", "Poljima", "Književnom pregledu","Ostra-gehege" iz Drezdena...
Zastupljen u enciklopedijama i antologijama.

Nagrade:

- "Slovo Gorčina", Mak Dizdar, za poetski rukopis,
- za najbolje književno djelo u Ze-Do kantonu,
- za najbolju priču lista "Naša Riječ",
- za seriju aforizama na festivalu humora i satire "Čivijada" u Šapcu...
- U izboru časopisa "Nosorog" proglašen najboljim satiričarem 2009. godine
- "Pozlaćeni aforizam" u Mrkonjić-Gradu,1. 4.2010.
- 1.04.2010. za aforizme na banjalučkoj "Smejadi"
- 2010. u anketi časopisa "Nosorog" proglašen najboljim satiričarem BiH,
- 2010. g. od Udruženje pisaca Srbije, Fond "Radoje Domanović", nagrada "Ekselencija satire"
- 30.03.2012. za aforizme na banjalučkoj "Smejadi"
- 10.04.2012. "Srebrni aforizam", "Najizazovniji aforizam", "Najduhovitiji epigram", u Mrkonjić gradu

Objavio je knjige poezije "Vajar u kući", "Večera sa varvarima", "O precima i kućama" i četiri knjige aforizama: "Kolaž demokratije", "Provjetravanje srca", "Bogovi i batine" i "Verbarium cvijećki".

Član je Društva pisaca BiH, beogradskog aforističarskog kruga "BAK" i urednik u časopisu "Bosanska vila".


Moji prijatelji:
Zenicablog
Književnost.org
Nosorog.rs.sr
Etna-prvi elektronski časopis
Žikišon/blog za satiru
montenegrina.net
vasiltolevski.com.mk
jez.rs/cir/jezevci
jovonikolic.webs.com/
cotric.com
scribd.com/collections/3665031/Bosanska-vila

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
56098

Powered by Blogger.ba